“Moja žena me prevarila…”

“Moja žena ima drugog muškarca. Danas nakon što sam se vratio kući iz kafića odlučio sam malo da zaspim između dvije utakmice. Međutim… vrlo brzo me probudio zvuk fena za kosu.

Ustao sam i krišom gledao kako se moja supruga sređuje… izazovni donji veš, frizura, ful šminka. Vratio sam se u dnevnu sobu i legao glumeći da spavam. Ubrzo nakon toga sam je vidio kako žurnim korakom prolazi i odlazi vani.

Nije je bilo tri sata, a kada se vratila …

Nije je bilo tri sata, a kada se vratila bila je vidno iscrpljena i raščupana, a kada sam je upitao gdje je bila bez ustručavanja mi je rekla SA ŠEFOM… Tada sam je tako zagrlio, primio uz sebe i po ko zna koji puta joj zahvalio na iskrenosti.

Volim je upravo zato što ni takve stvari ne krije od mene, apsulutno nikakvih tajni nemamo jedno prema drugom. Možda će neko reći da nisam normalan, ali meni to ne smeta jer znam da sam ja muškarac koga ona voli i za koga bi dala svoj život, a ovi drugi, oni su prolazni, volim je.”

BONUS

Devojka mi je medicinska sestra i radi u gradskom domu zdravlja. Pre neki dan vraćam se sa posla, ulazim u kuću, i čujem nju kako plače u kupatilu. Uđem unutra, ona sedi na vc šolji i plače, suza suzu lije. Kada me je videla onako izbezumljenog, još više se rasplakala, i rekla mi da ne može više da izdrži ovo stanje, i da joj treba malo veći odmor, da se oporavi. Radila je nedelju dana uzastopno, po 9, 10 sati, sa svakakvim pacijentima. Boji se da se ne zarazi, da ne ide u izolaciju, ili bolnicu, i da je neko ne pita čime se bavi, jer ako nije mogla sebe da zaštiti, a zdrastveni je radnik, kako će ostalima da pomogne. Pozvao sam svog školskog druga, on je advokat pri domu zdravlja, i tražio od njega lično da urgira da ona ode na neki mali odmor, makar nedelju dana, samo da mi se smiri, da ne oboli pšiihički. Bojim se jako za nju, za njeno zdravlje. Hoću da je imam pored sebe celi život, normalnu i zdravu.

Ne razumijem frustrirane ljude koji zovu policiju nama mladima koji sad u doba korone nemamo gdje izaći i prisiljeni smo na druženja u kući. Ni nama se ne sjedi u kući ali to nam je jedini vid zabave. Svi ste bili u svojim dvadesetim godinama i vjerujem da niko nije sjedio 8 mjeseci u kući. Studenti smo, učimo cijelu sedmicu, valjda možemo subotom imati drugi život osim knjige. Druženja su nas 3-4 i muzika koja nije toliko glasna. Ne smije se izgleda ni smijati poslije 11 I mi slušamo njihove svađe, centrifuge, blendere i lupanje poslije 11 svakim danom a ne samo subotom, pa pretrpimo se. Treba i naš pokušati razumjeti, mladost nam prolazi u kući.

Otac me vaspitao da u nekom odnosu, muško uvek treba da plaća sve i da ja kao žena nikada ne moram da vadim novčanik. Zato mi dečko u svađi prebacio da sam sponzoruša i da sam sa njim samo zbog para dok sam mu ja prećutala da dolazim iz daleko imućnije porodice i da sve ono što on zaradi za mesec dana ja mogu da potrošim za dva dana. Bez obzira na njegove skromnije mogućnosti ja sam čak bila spremna da ocu vratim njegovu karticu i svom dečku prepustim punu brigu o sebi i sve to da bih na kraju ja opet ispala sponzoruša? Neka, hvala, vraćam se svom tati.